Ej...........evo mene i nemos virovat dobre san volje,pa san odlucila pisat post...uvik kad pocnen pisat post,pocnen s nekim temama i onda buden lose volje,splasne mi raspolozenje.....
E jucer mi mater bila na primanjima,mislila san da ce mi srat kad doden doma,ona nista,ka sve ok...
Mislin jedva cekan kad ce zavrsit ova skola,dosadno mi je,e neman zivaca vise,joj fala bogu sad cu u srednju..
E da,stvarno vise nikad nista necu nikome govorit...mislin nekome nesto reces,i onda se svi tamo izlajaju,i oonda sranje ka i uvik...jebate vise nemos imat ni najboljeg prijatelja,ono mislin u granicama normale(ono cast iznimkama)ali stvarno..i tako...za jednu osobu za koju san mislila da je glupa,i da samo zna srat okolo san se privarila,ta osoba je zapravo ok,super i bas mi je drago
...znan da niste skuzili ovo za najboljeg prijatelja i ta sranja,ali uglavnom,odsad cu drzat stvari za sebe tj.necu nikome nista govorit......ma duga je to prica,i stvarno mi se sad neda.
U subotu iden vanka(ka i uvik) i znan da ce mi bit super.....ono bas super,fala bogu za vikend necu morat gledat doticne osobe,sta samo znaju se stekat jedni drugima...zalosno!
I tako....Evo upravo zvoni mi telefon,ajmeeeeeeeeeeee.........
Da,jos uvik me muce upisi,a koga nisu?! 
Eto ljudi.uzivajte svi....ja cu pisat novi post za jedno neznan ni ja kolko.....sad iden jest pa cu bit jos bolje volje
PoZzZzZzZz
novi post
Evo da i j napisen novi post....U mene nema nista bas znacajnog...
U nedilju san bila na rivina Sv.Duju i bilo mi je bas lipo...zajebavala se i tako.Ajme bilo je previse svita,nisi se ima di okrenit,i bilo puno one dice s onim drvenim leptirima,i ostalin glupostima...
Ajme jedva cekan kad ce zavrsit skola,je ža mi je sta se rastajemo i sve,ali i neda mi se gledat one sve glupe face,i one debilne ljude(ne sve,zna se na koga mislin)koji nemaju zivota,nego samo preseravat se.I tako,grozno san nervozna...E danas ce me sve pitat,to mrzin...kemiju neman veze,jos me muce oni jebeni upisi...
A i novost je da nam oni sugavi ravnatelj neda da idemo lipo na dva dana na izlet,ono nemogu virovat,stvarno
.....A mozda je i bolje to sta nan neda,jer ionako bi isli mozda neke osobe koje skoro svi nevolimo...
I to je to ukratko...Ajte ljudi pozzz,pisat cu ja vama vec nesto zanimljivije kad buden dobre volje...
nista bitno
Evo kako neman sta radit,napisat cu kratki post...hm,neman bas inspiracije...mislin mogla bi ja sad svasta pisat ali necu da se ne procita...mislin boli me i ako se procita ali ipak necu...
E bila san u petak upoznala zazu,i super mi je bilo,i bas su super,i ona je super...PUSSA!!!
U skoli nista posebno
,nije me nista pitalo...Opet san razmisljala da ce mi bit sranje sta cu se morat odvojit od razreda...nisu mi svi ni dobri,a ni simpaticni ali ipak navikla san na njih...bas ce mi bit sranje.....
I to je to...ma neman inspiracije...ajte ljudi pisat cu ja....pusa svima koji su mi ostavljali komentare...
04.05.2006. u 16:40 | 10 Komentara | Print | # | ^
normalni post
Aj skuzila san da mi je oni post bia ka malo predug,pa san odlucila napisat novi...ali isto ako se kome da neka procita oni ispod post...
Da,sad san bila na tjelesnon i bilo je ok....pricali
smo o izletu,i svi smo se u nekin stvarima slozili...nebi sad o tome.
Sad upravo mislin da ce mi bit bas glupo u srednjoj...opet moran se upoznavat s novim ljudima,a sad mi je bas lipo s ovima iz razreda(zna se na koga bas i NE mislin) ali bas me briga...Vise se uopce ne zabrinjavan oce li neko mislit jesan li ja njemu glupa ili san mu ok,zapravo briga me,meni je ok...aj bas mi je sjebana ova zadnja recenica,aj valjda ce ko skuzit. uglavnom briga me!
Ovako postoje i neki ljudi za koje san mislila da su glupi(za neke ostajen pri ton misljenju)...ali sad kad malo promislin bas su mi super,i puno su bolji nego sta su bili prije.
aj dosta san ja sranja za danas napisala,sutra me pita glupu povijest a neman ju veze..
PoZdRaV
Evo ovo san procitala negdje na internetu i svidjelo mi se,i zato san ovo i stavila na svoj blog:
Kako izdržati pod pritiskom?
Ponekad je tako teško biti normalan, ostati vjeran sebi i učiniti ono što je za tebe najbolje. U zadnje vrijeme jako to osjećam na svojoj koži. Svi od mene nešto očekuju, vrše pritisak na mene sa svih strana, osjećam se kao da će mi glava eksplodirati i kako me skoro nitko na ovom svjetu ne razumije.
Danas se od nas općenito tako puno traži, bilo da je to od strane roditelja, profesora, prijatelja, osobe s kojom si u vezi. Svi nešto hoće a nitko te ne pita što ti želiš i koliko još možeš podnijeti. Ne znam, ponekad se osjećam tako usamljeno, svakodnevno sam okružena mnoštvom ljudi, ali čini mi se kao da on crpe iz mene toliko, trenutačno i previše.
Sve je došlo do te mjere da sam sada na rubu, došla sam do granice koju je lako prijeći, tako je lako “puknuti”, ali ako to učinim sve spoznaje koje ljudi imaju o meni neće više značiti ništa. Zar je tako puno tražiti samo malo vremena za sebe? Ljudima se ne čini loše kada imaju jedan zahtjev, jednu želju koju bi im trebali ispuniti, no čini se da nitko ne razmišlja o tome da kada svaka od 20 osoba, ma ajde neka to bude samo i 5 zatraži jednu stvar od tebe, kada to sve zbrojiš ispadne previše.
Dan ima samo 24 sata, a trenutno meni ne bi bilo dovoljno ni da ih ima 100. Čini mi se da se gubim, da nestajem u mnoštvu glasova, da moj postaje sve tiši, sve nebitniji. Ne mogu reći koji mi zahtjevi najteže padaju, možda svi podjednako, no neke mogu zanemariti (barem za sada), ali neke ne.
Što učiniti s ljudima kojima sam ja sve, koji žive da bi meni osigurali bolji život, ili s onima koji me vole i možda žele samnom provesti ostatak života? Njima jednostavno ne mogu reći koliko mi je teško, ili pak ako i kažem razumiju me ali samo za par sati, onda se stvari opet vraćaju na staro, a ja pišem ovo dok mi se oči natapaju suzama. Teško je biti mlad, ali još teže je odrastati, mijenjati se dok te drugi vuku natrag. Teško je kada te ne mogu prihvatiti takvog kakav jesi, nego te mijenjaju po svojoj želji. Teško mi je, sigurno će mi i teško biti još neko vrijeme, no znam da nisam jedina s tim problemom.
Nažalost sve nas je više takvih, koji pucamo pod svakodnevnim pritiscima koji prelaze preko naših leđa, koji se gomilaju i zbog koji postaje teško ići dalje. Inače sam ultra pozitivna osoba, no danas, jednostavno sam umorna, umorna od toga da budem stijena, da svi koračaju preko mene. Lako je reći bori se za sebe, reci ovom, onom što nije u redu, ali ponekada to ništa ne promijeni, jer ako i kažeš možda je poslije samo i gore. Povrijediš ljude do kojih ti je stalo, zato ja radije patim nego da to učinim. Pokušavam se rasteretiti na stranama na kojima to nije toliko bolno, ili pak kod ljudi za koje mislim da bi me mogli probati razumijeti.
Ne znam kako će to sve završiti no i dalje ću se truditi ostajati iza te granice, pokušavat ću se od nje svaki dan pomalo udaljavati, ići korak po korak. U životu treba postaviti ciljeve oni te i guraju naprijed, zbog njih se veseliš mnoštvu stvari. Za mene su osobno najljepši trenuci oni spontani, provedeni s obitelji, prijateljima, jer, planiranjem svakog pokreta gubi se čarolija života. Najbolje je uživati u malim stvarima, ne očekivati cijeli svijet jer se tako teže razočaraš u životu i svaki ti je dan bolji, puno te više stvari može pozitivno iznenaditi...
nema naslova
Ma evo samo da nesto kratko napisen...Eto po stoti put cu pisat blog i valjda cu uspit ga napisat kako triba.
I to je sad sve,u ovon prvom postu...
